Redovni sud nije razmotrio zalbene navode koji su bili od sustinskog znacaja za apelanta
Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 4839/11 od 11. januara 2015. godine
Iz obrazloženja rješenja redovnog suda:
„U konkretnom slučaju, kako se vidi iz predmetnog prekršajnog spisa, prekršajni nalog na osnovu kojeg je i pokrenut prekršajni postupak je dostavljen okrivljenom [J. K.] na način propisan u članu 36. stav 2. tačka b. ZOP-a BD BiH, odnosno putem pošte i to na taj način što je isti predat na poštu dana 19. 04. 2010. godine. Na temelju potvrde o uručenju prekršajnog naloga (povratnice) može se jasno zaključiti da je okrivljeni [J. K.] uredno zaprimio navedeni nalog dana 22. 04. 2010. godine na adresi koju je ostavio inspektorima Uprave za indirektno oporezivanje Banja Luka koji su obavili inspekcijski nadzor u preduzeću [...]. Povodom tog naloga okrivljeni je putem svog branioca podnio zahtjev za sudskim odlučivanjem dana 03. 02. 2011. godine, odnosno skoro 10 (deset) mjeseci nakon dostavljanja prekršajnog naloga, dakle, zahtjev za sudsko odlučivanje je podnesen nakon roka predviđenog Zakonom o prekršajima Brčko distrikta BiH, pa je okrivljeni propuštanjem podnošenja zahtjeva za sudskim odlučivanjem u roku od 8 dana izgubio i samo pravo na sudsku zaštitu u konkretnom prekršajnom predmetu.”
Iz odluke Ustavnog suda BiH:
„Ustavni sud je naglasio da je nesporno da je apelant u žalbi, koju je podnio Apelacionom sudu, naveo da na obavijesti o prijemu nije označena apelantova adresa, da nema oznake da je pismeno koje je uz obavijest dostavljano i uručeno, te da je obavijest potpisalo lice za koje je apelant tvrdio da ga ne poznaje. Nesporno je da je, rješavajući o apelantovoj žalbi, Apelacioni sud u obrazloženju svoje odluke naveo da je na temelju uvida u spis utvrđeno da je apelantu prekršajni nalog dostavljen u skladu s članom 36. stav 2. tačka b) Zakona o prekršajima BD, odnosno poštom, i to tako što je predat na poštu 19. aprila 2010. godine, te je ukazano da je
na temelju potvrde o uručenju prekršajnog naloga utvrđeno da ga je apelant uredno zaprimio 22. aprila 2010. godine na adresi koju je ostavio inspektorima UIO koji su obavili inspekcijski nadzor u pravnom licu 6. februara 2010. godine. Ustavni sud je konstatovao da Apelacioni sud nije razmatrao apelantove žalbene navode koji su, po mišljenju Ustavnog suda, bili od suštinskog značaja u konkretnom slučaju. Posebno se ukazuje na apelantove tvrdnje da je obavijest o prijemu potpisalo lice koje on (apelant) ne poznaje. Nasuprot tome, Apelacioni sud je uopšteno konstatovao ‘da je apelant uredno zaprimio nalog’. Pitanje da li je neko blagovremeno zaprimio određeno pismeno, odnosno da li je uopšte zaprimio pismeno je, po mišljenju Ustavnog suda, od izuzetne važnosti za pravičnost postupka u cjelini i takva pitanja mogu biti žalbeni osnov temeljem odredaba člana 68. stav 1. točka a) Zakona o prekršajima (bitne povrede postupka), koje je žalbeni sud dužan razmotriti.”
II. Zakljucak suda da nije nastupila zastarjelost izvrsenja kazne koji je zasnovan na clanu 232. stav 8. Zakona o prekrsajima Republike Srpske (,,Sluzbeni glasnik Republike Srpske" broj 63/14) nema osnov u zakonu i ne daje odgovor na pitanje da li je u trenutku izricanja mjere lisavanja slobode apelantu postojao ,,zakonit nalog suda" po kojem on nije postupio, a zbog cega mu je ova mjera i izrecena.
Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 409/15
od 24. aprila 2015. godine
Iz obrazloženja odluke redovnog suda:
„Из стања списа, надаље, произилази да је рјешење о прекршају постало правоснажно дана 4.11.2011. године, а како је чланом 232. став 8. Закона о прекршајима прописано да застарјелост извршења мјере лишења слободе због неплаћања новчане казне наступа када протекне пет година од дана правоснажности рјешења о прекршају, овај суд је утврдио да су неосновани жалбени наводи кажњеног којим се указује да је у конкретном случају наступила застара извршења предметне новчане казне. Како је од дана правоснажности
100
101
и извршности рјешења о прекршају до дана доношења побијаног рјешења протекло више од двије године, а кажњени није платио новчану казну, нити је иста наплаћена у поступку принудне наплате од стране Пореске управе Републике Српске, те како је првостепени суд предузео све законом прописане мјере за наплату новчане казне, које се односе на праћење извршења новчане казне и иницирање поступка принудне наплате предметне казне код Пореске управе Републике Српске, то је првостепени суд правилно утврдио да су испуњени услови за доношење рјешења о лишењу слободе, у складу са чланом 232. Закона о прекршајима, које рјешење суд доноси по службеној дужности, те је првостепени суд имао пуни основ за доношење одлуке о лишењу слободе кажњеног, у трајању од 7 дана, о чему су у образложењу тог рјешења изнесени потпуни и за овај суд у свему прихватљиви разлози, које наводи жалбе кажњеног нису успјели довести у сумњу. Овај суд даље налази, да је чланом 234. Закона о прекршајима прописано да се кажњеном не може одредити лишење слободе уколико докаже да је корисник социјалне помоћи у облику новчане помоћи, додатка за помоћ и његу другог лица, подршке у изједначавању могућности дјеце и омладине са сметњама у развоју, смјешаја у установу, збрињавања у хранитељску породицу, те помоћи и његе у кући, а што доказује одговарајућим рјешењем, односно увјерењем о коришћењу наведених права надлежног центра за социјални рад, које доказе је кажњени дужан доставити првостепеном суду најкасније до пријема упутног акта за извршење рјешења о лишењу слободе због неплаћања казне, у ком случају ће првостепени суд ставити ван снаге рјешење о лишењу слободе због неплаћања новчане казне и донијети рјешење о замјени новчане казне у казну затвора, у складу са чланом 235. Закона о прекршајима.”
Iz odluke Ustavnog suda BiH:
„Ustavni sud primjećuje da je Okružni sud pitanje zastarjelosti izvršenja kazne raspravio shodno članu 232. stav 8. Zakon o prekršajima (‘Službeni glasnik RS’ broj 63/14). Citiranom odredbom je regulisano da se mjera lišavanja slobode zbog neplaćanja ne može izvršiti ukoliko je od dana pravosnažnosti rješenja o prekršaju, odnosno izvršnog prekršajnog naloga, proteklo pet godina. Pri tom, Okružni sud se uopšte nije ni izjašnjavao o apelantovom izričitom navodu da je nastupila zastarjelost izvršenja novčane kazne zbog čijeg neplaćanja mu je mjera lišavanja slobode i izrečena. Također, u obrazloženju osporenog rješenja Okružnog suda nema ništa što bi uputilo na zaključak zbog čega se na pitanje zastarjelosti izvršenja izrečene kazne ne može primijeniti član 103. stav 7. Zakona o prekršajima RS-a (‘Službeni glasnik RS’ broj 63/14) kojim je izričito propisano da se na rokove zastarjelosti izvršenja
prekršajne sankcije primjenjuje propis koji je važio u vrijeme izvršenja prekršaja. Citirana odredba sadrži jasnu i nedvosmislenu uputu koji zakon je mjerodavan za raspravljanje ovog pitanja, bez obzira na član 244. Zakona o prekršajima RS-a (‘Službeni glasnik RS’ broj 63/14), na koji ukazuje Osnovni sud u svom odgovoru na apelaciju, a kojim je propisno da stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o prekršajima RS-a (br. 34/06, 1/09, 29/10 i 109/11). Stoga, zaključak Okružnog suda da nije nastupila zastarjelost izvršenja kazne koji je zasnovan na članu 232. stav 8. Zakon o prekršajima RS-a (‘Službeni glasnik RS’ broj 63/14) nema utemeljenje u zakonu, te ne daje odgovor na pitanje da li je u trenutku izricanja mjere lišavanja slobode protiv apelanta postojao ‘zakonit nalog suda’ po kojem on nije postupio a zbog čega mu je ova mjera i izrečena.”
III. Drugostepeni sud je prilikom preinacavanja prvostepene odluke dao opcenit zakljucak da je prvostepeno rjesenje nepravilno, pri cemu je propustio navesti jasne razloge iz kojih bi se moglo zakljuciti na osnovu cega je u konkretnom slucaju utvrclena apelantova odgovornost za prekrsaj koji mu je stavljen na teret (odgovornost pravnog lica [apelanta] koje ,,naredi ili dozvoli" vozacu upravljanje pod djelovanjem alkohola).
Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 3784/15 od 20. decembra 2017. godine
Iz obrazloženja drugostepenog rješenja:
„Ovaj sud zaključuje da žalba osnovano ukazuje na nepravilnost odluke kojom je obustavljen prekršajni postupak prema okrivljenom jer je u konkretnom slučaju jasno da je okrivljeni počinio prekršaj iz člana 174. Zakona o osnovama bezbjednosti saobraćaja na putevima u BiH (‘Sl. glasnik BiH’, br. 6/06, 44/07, 48/10).
Članom 174. Zakona o osnovama bezbjednosti saobraćaja na putevima u BiH (‘Sl. glasnik BiH’, br. 6/06, 44/07, 48/10) propisano je da ‘smatraće se da je pod djelovanjem alkohola lice za koje se analizom krvi ili krvi i urina ili drugom metodom mjerenja količine alkohola u organizmu utvrdi da količina alkohola u krvi iznosi više od 0,3 g/
102
103
kg, ili ako je prisustvo alkohola u organizmu utvrđeno odgovarajućim sredstvima ili aparatima za mjerenje alkoholiziranosti, što odgovara količinama većim od 0,3 g/kg, ili kod kojeg se, bez obzira na količinu alkohola u krvi, stručnim pregledom utvrdi da pokazuje znake poremećenosti izazvane dejstvom alkohola.’
Članom 231. stav 1. tačka 17. Zakona o osnovama bezbjednosti saobraćaja na putevima u BiH (‘Sl. glasnik BiH’, br. 6/06, 44/07, 48/40) propisano je ‘novčanom kaznom od 1.000,00 KM do 8.000,00 KM kazniće se za prekršaj preduzeće ili drugo pravno lice ako: naredi ili dozvoli da vozač odnosno vozač-instruktor koji u organizmu ima alkohola ili pokazuje znake poremećenosti izazvane dejstvom alkohola počne da upravlja vozilom, odnosno da osposobljava kandidata za vozača u praktičnom upravljanju vozilom protivno odredbama člana 174.’
Radi toga, ovaj sud je primjenom člana 91. Zakona o prekršajima FBiH uvažio žalbu predstavnika ovlaštenog organa i rješenje o prekršaju preinačio na način da je okrivljenog oglasio krivim zbog prekršaja iz člana 174. Zakona o osnovama bezbjednosti saobraćaja na putevima u BiH (‘Sl. glasnik BiH’, br. 6/06, 44/07, 48/10) te mu izrekao novčanu kaznu u iznosu od 1.000,00 KM.”
Iz odluke Ustavnog suda BiH:
„Ustavni sud zapaža da Kantonalni sud izuzev citiranja odredbi čl. 174. i 233. stav 1. tačka 17. Zakona o sigurnosti saobraćaja u obrazloženju osporenog rješenja uopće nije dao obrazloženje i razloge na osnovu kojih je zaključio da je tumačenje navedenih odredaba koje je dao Općinski sud nepravilno, niti je dao jasne razloge i obrazloženje zbog kojih smatra da je navedene odredbe, koje propisuju odgovornost pravne osobe koja ‘naredi ili dozvoli’ vozaču upravljanje pod djelovanjem alkohola, trebalo tumačiti na način da u svakom slučaju kada je vozač proglašen odgovornim za počinjenje prekršaja zbog utvrđenog prisustva alkohola u organizmu, za prekršaj treba odgovarati i pravna osoba. Dakle, Kantonalni sud je kod preinačavanja prvostepene odluke dao samo jedan općenit zaključak o tome da je prvostepeno rješenje nepravilno, pa je u drugostepenom rješenju izostalo obrazloženje iz kojeg bi se moglo jasno zaključiti na osnovu čega je u konkretnom slučaju utvrđena apelantova odgovornost za predmetni prekršaj. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da obrazloženje osporenog rješenja ne zadovoljava kriterije ‘obrazložene odluke’ koji su inherentni načelu pravičnog suđenja.”
Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 4839/11 od 11. januara 2015. godine
Iz obrazloženja rješenja redovnog suda:
„U konkretnom slučaju, kako se vidi iz predmetnog prekršajnog spisa, prekršajni nalog na osnovu kojeg je i pokrenut prekršajni postupak je dostavljen okrivljenom [J. K.] na način propisan u članu 36. stav 2. tačka b. ZOP-a BD BiH, odnosno putem pošte i to na taj način što je isti predat na poštu dana 19. 04. 2010. godine. Na temelju potvrde o uručenju prekršajnog naloga (povratnice) može se jasno zaključiti da je okrivljeni [J. K.] uredno zaprimio navedeni nalog dana 22. 04. 2010. godine na adresi koju je ostavio inspektorima Uprave za indirektno oporezivanje Banja Luka koji su obavili inspekcijski nadzor u preduzeću [...]. Povodom tog naloga okrivljeni je putem svog branioca podnio zahtjev za sudskim odlučivanjem dana 03. 02. 2011. godine, odnosno skoro 10 (deset) mjeseci nakon dostavljanja prekršajnog naloga, dakle, zahtjev za sudsko odlučivanje je podnesen nakon roka predviđenog Zakonom o prekršajima Brčko distrikta BiH, pa je okrivljeni propuštanjem podnošenja zahtjeva za sudskim odlučivanjem u roku od 8 dana izgubio i samo pravo na sudsku zaštitu u konkretnom prekršajnom predmetu.”
Iz odluke Ustavnog suda BiH:
„Ustavni sud je naglasio da je nesporno da je apelant u žalbi, koju je podnio Apelacionom sudu, naveo da na obavijesti o prijemu nije označena apelantova adresa, da nema oznake da je pismeno koje je uz obavijest dostavljano i uručeno, te da je obavijest potpisalo lice za koje je apelant tvrdio da ga ne poznaje. Nesporno je da je, rješavajući o apelantovoj žalbi, Apelacioni sud u obrazloženju svoje odluke naveo da je na temelju uvida u spis utvrđeno da je apelantu prekršajni nalog dostavljen u skladu s članom 36. stav 2. tačka b) Zakona o prekršajima BD, odnosno poštom, i to tako što je predat na poštu 19. aprila 2010. godine, te je ukazano da je
na temelju potvrde o uručenju prekršajnog naloga utvrđeno da ga je apelant uredno zaprimio 22. aprila 2010. godine na adresi koju je ostavio inspektorima UIO koji su obavili inspekcijski nadzor u pravnom licu 6. februara 2010. godine. Ustavni sud je konstatovao da Apelacioni sud nije razmatrao apelantove žalbene navode koji su, po mišljenju Ustavnog suda, bili od suštinskog značaja u konkretnom slučaju. Posebno se ukazuje na apelantove tvrdnje da je obavijest o prijemu potpisalo lice koje on (apelant) ne poznaje. Nasuprot tome, Apelacioni sud je uopšteno konstatovao ‘da je apelant uredno zaprimio nalog’. Pitanje da li je neko blagovremeno zaprimio određeno pismeno, odnosno da li je uopšte zaprimio pismeno je, po mišljenju Ustavnog suda, od izuzetne važnosti za pravičnost postupka u cjelini i takva pitanja mogu biti žalbeni osnov temeljem odredaba člana 68. stav 1. točka a) Zakona o prekršajima (bitne povrede postupka), koje je žalbeni sud dužan razmotriti.”
II. Zakljucak suda da nije nastupila zastarjelost izvrsenja kazne koji je zasnovan na clanu 232. stav 8. Zakona o prekrsajima Republike Srpske (,,Sluzbeni glasnik Republike Srpske" broj 63/14) nema osnov u zakonu i ne daje odgovor na pitanje da li je u trenutku izricanja mjere lisavanja slobode apelantu postojao ,,zakonit nalog suda" po kojem on nije postupio, a zbog cega mu je ova mjera i izrecena.
Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 409/15
od 24. aprila 2015. godine
Iz obrazloženja odluke redovnog suda:
„Из стања списа, надаље, произилази да је рјешење о прекршају постало правоснажно дана 4.11.2011. године, а како је чланом 232. став 8. Закона о прекршајима прописано да застарјелост извршења мјере лишења слободе због неплаћања новчане казне наступа када протекне пет година од дана правоснажности рјешења о прекршају, овај суд је утврдио да су неосновани жалбени наводи кажњеног којим се указује да је у конкретном случају наступила застара извршења предметне новчане казне. Како је од дана правоснажности
100
101
и извршности рјешења о прекршају до дана доношења побијаног рјешења протекло више од двије године, а кажњени није платио новчану казну, нити је иста наплаћена у поступку принудне наплате од стране Пореске управе Републике Српске, те како је првостепени суд предузео све законом прописане мјере за наплату новчане казне, које се односе на праћење извршења новчане казне и иницирање поступка принудне наплате предметне казне код Пореске управе Републике Српске, то је првостепени суд правилно утврдио да су испуњени услови за доношење рјешења о лишењу слободе, у складу са чланом 232. Закона о прекршајима, које рјешење суд доноси по службеној дужности, те је првостепени суд имао пуни основ за доношење одлуке о лишењу слободе кажњеног, у трајању од 7 дана, о чему су у образложењу тог рјешења изнесени потпуни и за овај суд у свему прихватљиви разлози, које наводи жалбе кажњеног нису успјели довести у сумњу. Овај суд даље налази, да је чланом 234. Закона о прекршајима прописано да се кажњеном не може одредити лишење слободе уколико докаже да је корисник социјалне помоћи у облику новчане помоћи, додатка за помоћ и његу другог лица, подршке у изједначавању могућности дјеце и омладине са сметњама у развоју, смјешаја у установу, збрињавања у хранитељску породицу, те помоћи и његе у кући, а што доказује одговарајућим рјешењем, односно увјерењем о коришћењу наведених права надлежног центра за социјални рад, које доказе је кажњени дужан доставити првостепеном суду најкасније до пријема упутног акта за извршење рјешења о лишењу слободе због неплаћања казне, у ком случају ће првостепени суд ставити ван снаге рјешење о лишењу слободе због неплаћања новчане казне и донијети рјешење о замјени новчане казне у казну затвора, у складу са чланом 235. Закона о прекршајима.”
Iz odluke Ustavnog suda BiH:
„Ustavni sud primjećuje da je Okružni sud pitanje zastarjelosti izvršenja kazne raspravio shodno članu 232. stav 8. Zakon o prekršajima (‘Službeni glasnik RS’ broj 63/14). Citiranom odredbom je regulisano da se mjera lišavanja slobode zbog neplaćanja ne može izvršiti ukoliko je od dana pravosnažnosti rješenja o prekršaju, odnosno izvršnog prekršajnog naloga, proteklo pet godina. Pri tom, Okružni sud se uopšte nije ni izjašnjavao o apelantovom izričitom navodu da je nastupila zastarjelost izvršenja novčane kazne zbog čijeg neplaćanja mu je mjera lišavanja slobode i izrečena. Također, u obrazloženju osporenog rješenja Okružnog suda nema ništa što bi uputilo na zaključak zbog čega se na pitanje zastarjelosti izvršenja izrečene kazne ne može primijeniti član 103. stav 7. Zakona o prekršajima RS-a (‘Službeni glasnik RS’ broj 63/14) kojim je izričito propisano da se na rokove zastarjelosti izvršenja
prekršajne sankcije primjenjuje propis koji je važio u vrijeme izvršenja prekršaja. Citirana odredba sadrži jasnu i nedvosmislenu uputu koji zakon je mjerodavan za raspravljanje ovog pitanja, bez obzira na član 244. Zakona o prekršajima RS-a (‘Službeni glasnik RS’ broj 63/14), na koji ukazuje Osnovni sud u svom odgovoru na apelaciju, a kojim je propisno da stupanjem na snagu ovog zakona prestaje da važi Zakon o prekršajima RS-a (br. 34/06, 1/09, 29/10 i 109/11). Stoga, zaključak Okružnog suda da nije nastupila zastarjelost izvršenja kazne koji je zasnovan na članu 232. stav 8. Zakon o prekršajima RS-a (‘Službeni glasnik RS’ broj 63/14) nema utemeljenje u zakonu, te ne daje odgovor na pitanje da li je u trenutku izricanja mjere lišavanja slobode protiv apelanta postojao ‘zakonit nalog suda’ po kojem on nije postupio a zbog čega mu je ova mjera i izrečena.”
III. Drugostepeni sud je prilikom preinacavanja prvostepene odluke dao opcenit zakljucak da je prvostepeno rjesenje nepravilno, pri cemu je propustio navesti jasne razloge iz kojih bi se moglo zakljuciti na osnovu cega je u konkretnom slucaju utvrclena apelantova odgovornost za prekrsaj koji mu je stavljen na teret (odgovornost pravnog lica [apelanta] koje ,,naredi ili dozvoli" vozacu upravljanje pod djelovanjem alkohola).
Odluka o dopustivosti i meritumu broj AP 3784/15 od 20. decembra 2017. godine
Iz obrazloženja drugostepenog rješenja:
„Ovaj sud zaključuje da žalba osnovano ukazuje na nepravilnost odluke kojom je obustavljen prekršajni postupak prema okrivljenom jer je u konkretnom slučaju jasno da je okrivljeni počinio prekršaj iz člana 174. Zakona o osnovama bezbjednosti saobraćaja na putevima u BiH (‘Sl. glasnik BiH’, br. 6/06, 44/07, 48/10).
Članom 174. Zakona o osnovama bezbjednosti saobraćaja na putevima u BiH (‘Sl. glasnik BiH’, br. 6/06, 44/07, 48/10) propisano je da ‘smatraće se da je pod djelovanjem alkohola lice za koje se analizom krvi ili krvi i urina ili drugom metodom mjerenja količine alkohola u organizmu utvrdi da količina alkohola u krvi iznosi više od 0,3 g/
102
103
kg, ili ako je prisustvo alkohola u organizmu utvrđeno odgovarajućim sredstvima ili aparatima za mjerenje alkoholiziranosti, što odgovara količinama većim od 0,3 g/kg, ili kod kojeg se, bez obzira na količinu alkohola u krvi, stručnim pregledom utvrdi da pokazuje znake poremećenosti izazvane dejstvom alkohola.’
Članom 231. stav 1. tačka 17. Zakona o osnovama bezbjednosti saobraćaja na putevima u BiH (‘Sl. glasnik BiH’, br. 6/06, 44/07, 48/40) propisano je ‘novčanom kaznom od 1.000,00 KM do 8.000,00 KM kazniće se za prekršaj preduzeće ili drugo pravno lice ako: naredi ili dozvoli da vozač odnosno vozač-instruktor koji u organizmu ima alkohola ili pokazuje znake poremećenosti izazvane dejstvom alkohola počne da upravlja vozilom, odnosno da osposobljava kandidata za vozača u praktičnom upravljanju vozilom protivno odredbama člana 174.’
Radi toga, ovaj sud je primjenom člana 91. Zakona o prekršajima FBiH uvažio žalbu predstavnika ovlaštenog organa i rješenje o prekršaju preinačio na način da je okrivljenog oglasio krivim zbog prekršaja iz člana 174. Zakona o osnovama bezbjednosti saobraćaja na putevima u BiH (‘Sl. glasnik BiH’, br. 6/06, 44/07, 48/10) te mu izrekao novčanu kaznu u iznosu od 1.000,00 KM.”
Iz odluke Ustavnog suda BiH:
„Ustavni sud zapaža da Kantonalni sud izuzev citiranja odredbi čl. 174. i 233. stav 1. tačka 17. Zakona o sigurnosti saobraćaja u obrazloženju osporenog rješenja uopće nije dao obrazloženje i razloge na osnovu kojih je zaključio da je tumačenje navedenih odredaba koje je dao Općinski sud nepravilno, niti je dao jasne razloge i obrazloženje zbog kojih smatra da je navedene odredbe, koje propisuju odgovornost pravne osobe koja ‘naredi ili dozvoli’ vozaču upravljanje pod djelovanjem alkohola, trebalo tumačiti na način da u svakom slučaju kada je vozač proglašen odgovornim za počinjenje prekršaja zbog utvrđenog prisustva alkohola u organizmu, za prekršaj treba odgovarati i pravna osoba. Dakle, Kantonalni sud je kod preinačavanja prvostepene odluke dao samo jedan općenit zaključak o tome da je prvostepeno rješenje nepravilno, pa je u drugostepenom rješenju izostalo obrazloženje iz kojeg bi se moglo jasno zaključiti na osnovu čega je u konkretnom slučaju utvrđena apelantova odgovornost za predmetni prekršaj. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud smatra da obrazloženje osporenog rješenja ne zadovoljava kriterije ‘obrazložene odluke’ koji su inherentni načelu pravičnog suđenja.”
